Džozef Keselring: Arsenik i stare čipke
premijera 15.05.2009.
reditelj: Filip Markovinović
dramaturg: Olja Đorđević
scenograf: Diana Radosavljević
kostimograf: Marina Sremac
kompozitor: Milan Kerezović
igraju: Gordana Đurđević Dimić (Ebi Bruster), Veroslava Janković (Marta Bruster), Vladimir Grbić (Mortimer Bruster), Milan Vejnović ( Džonatan Bruster), Marko Savić ( Tedi Bruster), Minja Peković ( Ilejn Harper), Ljubiša Ristović ( Dr Ajnštajn), Zoran Bučevac (Policajac Brofi), Branko Lukač ( Policajac O’Hara), Kristina Jakovljević ( Poručnica Runi), Jelena Mihajlović ( Gospođica Viterspun), Igor Lerić ( Gospodin Džibs/Spenalco), Ivan Bošnjak (Gospodin Hoskins)
This slideshow requires JavaScript.
ПОЗОРИШНЕ ПРЕМИЈЕРЕ: КОМИЧНО – ОТРОВНИ ШМЕК СТАРИНЕ
Џозеф Кеселринг, Арсеник и старе чипке, режија Филип Марковиновић,
Народно позориште/ Казалиште/ Непсинхаз, Суботица
На први поглед Џозефа Кеселринга је лак комад, фарсична црна комедија таман подешена за забаву. И у позоришту је то углавном тако, поготово откако је широко прихваћеним интерпретацијским кључем почео да доминира холивудски класик из четрдесетих, када је Кеселринг доживео својих петнаест минута славе, а његов комад вечност. Америка, Њујорк, Бруклин, пак, у време кад је комад писан (1939), после Велике кризе (Great Depression) завршава са Новим дилом (New deal) и креће у још бољи – нови рат, па ће бити пре да је Кеселринг попут нашег Ковачевића и његових „Маратонаца“, за бизарном причом посегнуо бар двојако мотивисан.
Ако је једна била успех, друга мотивација је свакако била раскринкавање тужне истине да у класном систему какав често репрезентују државе и цркве, и „најневероватније“ приче могу да се десе, баш као што је та о породици Брустер из Бруклина. Док њени најстарији чланови – побожне и безобразно богате теткице – имају необичан хоби да усамљеним људима, уместо понуђене собе за изнајмљивање, сервирају отровано вино и раку у подруму, њени млађи или умишљају да су председник Рузвелт (ето Новог дила!) и „несвесно“ им се придружују, или одметнути од закона раде то исто (ето „смешне“ паралеле). А све време стожер око којег се врти радња је позоришни критичар Мортимер, који о драмској радњи много тога зна, на прагу брака и лудила због открића каква га је породица усвојила и одгојила (ето оквира за црнокомични урнебес).
У режији Филипа Марковиновића у Народном позоришту/ Казалишту/ Непсинхаз, баш као и свакој другој локалној инсценацији која на социо-политичку (не)освешћеност типа америчког грађанина може и жели да рачуна само преко идентификације изазване холивудским филмовима, на делу је био доминантан управо тај мотив: „Арсеник и старе чипке“ у Суботици су, условно говорећи, прави мали римејк хита у којем су публику одушевљавале бравуре Керија Гранта, Питера Лора и екипе, с малом разликом, како је то и ред у правом позоришту, да крај баш и није тако срећан, баш као што је то и Кеселринг написао. Дакле, ствар је сценски и мизансценски успешно постављена тако да се динамично, ритмички коректно и кокетно, поновни сусрет свих чланова породице одигра уз највећи могући број комичних обрта, а то у конкретном случају никако није могло проћи без озбиљног глумачког рада. Владимир Грбић (Мортимер Брустер), Гордана Ђурђевић-Димић (Еби Брустер), Марко Савић (Теди Брустер), Љубиша Ристовић (Др Ајнштајн), Бранко Лукач (Полицајац О’Хара) и потврђено суперефикасни епизодиста Игор Лерић Господин Гибс/ Спеналцо), у правој су мери игре и окретности, дакако карикатуралних обриса, остварили оно што се у једној комедији може пожелети. Иако је мало пребацио, остатак многобројног глумачког ансамбла није подбацио, чинећи „Арсеник и старе чипке“ радосном одредницом за све оне који воле шмек некадашњих времена, прохујалих са вихором.
Игор Бурић
